Cart

Dečji sat drugačije kuca

Pretplaćeni na poštu55
Facebook0
Google+0
http://www.ntcucenje.com/decji-sat-drugacije-kuca
Twitter22

Kako vreme prolazi deci

Hoćemo li stići već jednom?
Evo, još malo.
[još malo prošlo]
Jesmo?
Pa sad smo ti rekli, još malo.
Pa prošlo je već puno.
Samo ti se čini.
Jooj, vozimo se već hiljadu sati.
Vozimo se pola sata. Stižemo za 5 minuta.
Koliko je to?
Kao jedan Duško Dugouško, od početka.
[prolazi večnost]

Iako bi pet minuta svima trebalo da bude baš toliko: pet minuta, tih nekoliko momenata detetu od pet godina prolazi drugačije nego osobi od dvadeset i pet. Čistom računicom dolazi se do toga da dan jednom petogodišnjaku traje otprilike 1/1800 njegovog života, dok dan osobi koja ima pedeset i pet godina traje približno 1/20000 njenog života. Naučnici kažu da nam vreme prolazi brzinom koja je srazmerna kvadratnom korenu godina koje imamo [1]. Ovo znači da godina prolazi sporije skoro tri i po puta detetu od pet godina, nego čoveku od pedeset i pet. Mnogi kažu da vreme leti, i čini se, što je osoba starija, uverenija je u to – čini joj se da se život odigrao u treptaju. Ali nije u pitanju ovde samo matematika – odnos današnjeg dana i svih proživljenih dana. Ima tu još nešto.

Kad je sve novo i ništa se ne podrazumeva

Deci je svako iskustvo novo; ili u najmanju ruku nije još ustaljeno i pretvoreno u rutinu, bilo rutinsku percepciju ili rutinski odziv. Recimo, malo dete koje je dovoljno blizu prozora da vidi goluba koji je upravo sleteo na sims, ovaj prizor će veoma burno doživeti. Uslediće paleta reakcija – sve u vezi sa ovim događajem biće mu novo. U jednom danu dete prođe kroz mnogo ovakvih njemu nesvakidašnjih i novih doživljaja. Odrasla osoba, sve i da gleda kroz prozor, ako uopšte i registruje tog istog goluba, najčešće mu neće pridati ni mrvicu pažnje. A zašto bi? Videla ih je već na stotine, zna da će da „posedi“ na simsu koji sekund, malo izguguče i odleti. Ništa novo, ništa neočekivano. I ništa pogrešno. Sve u svoje vreme, mentalna energija se ne rasipa olako. Dok se mozak još intenzivno razvija, količina mentalne energije neophodna za normalno funkcionisanje je velika. Do četvrte godine metabolizam mozga postaje duplo brži nego što je kod odraslih, i ostaje visok sve do početka puberteta. Dete neverovatnom brzinom uči, pa se energetski resursi ulažu skoro isključivo u sadašnji trenutak, jer mentalni modeli sveta moraju konstantno da se podešavaju kako bi došlo do optimalne adaptacije. S druge strane, odrasli imaju izgrađene šablone po kojima funkcionišu i retko kad iskaču iz svojih mentalnih navika i rutina. Ova važna funkcija mozga, neuralna adaptacija, koja učestale stimuluse čini neprimetnim, obezbeđuje optimalno i efikasno korišćenje kognitivnih resursa. Međutim, ova optimizacija podrazumeva manje obrađenih infomacija na svesnom nivou i na nivou koji zahteva pažnju, pa se formira manje „zgusnuta“ memorija, što posledično utiče na doživljaj prolaznosti vremena.

Kad vreme prestane da postoji

Iako se čini, pogotovo retrospektivno, da godine detinjstva protiču polako i da se vremenu tada nigde ne žuri, deca većinu svog „budnog“ vremena provode u aktivnosti u kojoj osećaj za vreme potpuno nestaje. Ova aktivnost je igra. U igri dete iskusi tzv. stanje toka (eng. flow), što je stanje zanosa, kompletne koncentracije i obuzetosti trenutnom aktivnošću. Čovek se pretvara u svoj rad, dete u svoju igru, nestaje osećaj i sebe i vremena. U ovim momentima zanosa luči se dopamin, naša biološka nagrada koja dolazi u vidu osećaja zadovoljstva. Što nam je svet poznatiji, i manje nov, veća je verovatnoća preživljavanja, pa se i ponašanje koje osnažuje radoznalost i potragu za novim dobro nagrađuje. Iako je i kod odraslih ovo ponašanje zastupljeno, kod dece je ono nerazvodnjeno. Dopamin ima važnu ulogu u percepciji vremena, pa i nije čudno što vreme deci prolazi drugačije. Bolesti koje karakteriše abnormalan nivo dopamina, poput šizofrenije, Parkinsonove bolesti i ADHD-a, u isto vreme dovode do primetnog iskrivljena u percepciji vremena [2].

Sve u svoje vreme

Dopustite detetu da mu vreme sporo prolazi, jer ta dragocenost nije večna. Ne gušite mu vreme različitim aktivnostima koje su tu da se pobrinu za neprekidnu animaciju. Zašto? Šta će naučiti o sebi i o svetu ako mu neumorno „ispunjavate“ vreme. Naučiće da ga juri, ali ne i da ga kreira i oseti. Neka oseti teret vremena, nek se izgubi u vremenu, neka nauči sa njim da živi, a ne da od njega beži. „Vreme leti“ onome ko od njega beži. Detetu vreme jeste; juče i sutra su samo neke mutnjikave reči koje veliki koriste. Ono tek treba da nauči da se mentalno projektuje. Priroda je tako namestila i ako nam vreme leti, ne znači da nešto pogrešno radimo. Kad bi odrasli funkcionisali kao deca, kognitivni aparat bi se pregrejao, raspao. Ali detetov svet se tek formira, i osim zadovoljenja fundamentalnih potreba, njemu se ništa ne podrazumeva, ništa nije očekivano i ništa se ne očekuje, ništa nije „normalno“, „tako je kako je“ i „pa dobro, ništa strašno“. Sve ima galaktičke razmere. Pomislite koliko probi i grešaka je potrebno detetu za jednu prostu, ali pravilno iskorišćenu rečenicu poput „muka mi je“. Šta sve ovom podvigu prethodi? Dete je čulo od nekoga „Muka mi je“, pa je isprobalo ovaj izraz kada mu je bio zapušen nos ili kada mu je bilo pretoplo. Ali odziv okoline nije bio odgovarajući. S druge strane, koliko mučnina je prošlo u agoniji i neznanju – dete oseti da nije sve kako treba, traži pažnju i pomoć odraslih, frustrirano je jer ne zna da objasni problem, pa usledi plač nemoći. Koliko je vremena i kognitivnih procesa bilo neophodno za pogodak poput „Muka mi je“. Nagrada koja usledi nije za potcenjivanje jer dolazi u vidu pravilno usmerene pažnje odraslih, bilo to i zaustavljanje automobila na deset minuta. Ovaj pogodak, pravilno uparivanje, ostavlja dete sa osećajem „to je to“. Jedno po jedno “to je to” vremenom dovodi do sve većeg osećaja sigurnosti, mogućnosti predviđanja ishoda, svojih i tuđih reakcija, formiranja navika i autopilot funkcionisanja. Svet postaje manje nepoznato, predvidljivije mesto, a dete postaje odrasla osoba. I ništa loše u vezi sa tim. Uviđanje uzročnosti se nagrađuje životom.

Vreme nam leti jer smo u konstantnoj borbi sa njim. Malo dete većinu vremena provodi baš tu gde jeste. Jeste li ga posmatrali nekada kako pažljivo vezuje pertlu ili začuđeno gleda goluba na prozoru? Kao da sutra ne postoji. S druge strane, čini se da odraslima samo sutra i postoji. Kad bismo na momenat zastali, možda bi nas deca naučila da vrednujemo baš taj trenutak u kojem jesmo.

Piše Iva Rajović

 

[1] Lemlich, R. (1975). Subjective acceleration of time with aging. Perceptual and Motor Skills, 41(1), 235-238.
[2] Allman, M. J., & Meck, W. H. (2011). Pathophysiological distortions in time perception and timed performance. Brain, 135(3), 656-677.
Pretplaćeni na poštu55
Facebook0
Google+0
http://www.ntcucenje.com/decji-sat-drugacije-kuca
Twitter22

Ostavite odgovor

You have to agree to the comment policy.

POPULARNO MEĐU RODITELJIMA

PIŠITE NAM