Cart

PITANJA

Da li možete opisati šta je NTC program?

NTC program ima tri dela, a svaki od njih je važan i pomaže da dete dostigne svoje biološke potencijale. Napominjem da inteligencija ne zavisi samo od genetskog potencijala, već prvenstveno od broja neuronskih veza koje se formiraju u periodu do sedme godine. Upravo je taj formativni period najintenzivniji i “najbrži” što se tiče neuronskih veza. Značaj dečje igre je ogroman, a roditelji to zaboravljaju, pa misle da je dečja igra kada dete sedi po tri ili više sati svaki dan i gleda u svoju video igricu ili TV. Prava igra je ona kada dete razmišlja, kreće se, komunicira sa drugom decom… Roditelji prave puno grešaka, a jedna je da roditelji sprečavaju dete da se vrti oko sebe, jer danas znamo da rotacija pomaže u razvoju nervnih puteva. Dobro bi bilo da leto dete provede (ako postoji mogućnost) kod bake i deke na selu, da trči po livadama, da pravi venčiće od cveća, da osmišljava igre sa svojim vršnjacima, da pomaže deki ili baki u seoskim poslovima. Ne smemo zaboraviti klikere, lastiš, žmurke i druge okretne igre. Isto tako moram pomenuti albume sa sličicama, ali i tu moramo paziti da ne kupimo svaki dan po 10-20 sličica, jer to nije dobro. Puno je bolje kupiti svaki dan po 4-5 sličica, da dete iščekuje sutrašnji dan i sakuplja taj album 2-3 meseca. To često napominjem roditeljima, jer ako kupujemo deci puno sličica oni sakupe album za 10 – 15 dana i od toga nemaju nikakve koristi. A to je vezano za razvoj misaonih klasifikacija, serijacija i asocijacija, koje traju nekoliko meseci u aktivnostima kao što su sakupljanje sličica, salveta. Izuzezno je važno razvijati misaone klasifikacije i serijacije, jer one su uz asocijacije osnova funkcionalnoga znanja. Ako se i odlučimo (ponekad slučajno) da uvedemo dete u neku korisnu igru, uglavnom je mi roditelji pokvarimo. Takođe, važno je da roditelji shvate da od puno igračaka dete baš i nema neke koristi. Česta greška je kada putuju, recimo na more, da uključe detetu na DVD uređaju neki film ili mu daju video igricu. I ja sam roditelj, znam da je tako lakše zabaviti dete od 4-5 godina, ali ima i drugih načina… Dobro bi bilo da pričaju sa decom, da nauče neki vic da ih zasmeju, da pogađaju iz koje države su auti koji prolaze pored njih, da povezuju koji auti su iz Italije (Fiat, Alfa Romeo…), Francuske (Renault, Peugeot…) itd. Usput ispričaju nešto interesatno o tim državama, jer to deca upijaju, a onda kasnije od tih informacija možemo pokrenuti dete na viši nivo. I jedan neophodan savet za roditelje koji idu na more. Potrudite se da dete što češće bude bosonogo na plaži, jer naša deca skoro da uopšte ne hodaju bosa. A drugi problem je što deca skoro uopšte ne hodaju, što remeti važne fiziološke mehanizme. Srećno leto deci, a roditeljima želim puno igre, smeha i radosti sa svojom decom, bilo na moru ili na selu.

Da li je ispravno da roditelji sprečavaju dete da vreme provodi u “opasnim” aktivnostima?

Upitajte se kada ste u parku ili negde u gradu videli dete kako se penje po drvetu? Ko zna, možda će takav događaj u skoroj budućnosti izazvati reakciju socijalne službe ili naslovnu stranu u žutoj štampi: “Drama: dete se penjalo po drvetu”. Naravno šalim se, ali roditelji sputavaju decu i previše ih štite. Mi smo potpuno okrenuli leđa prirodi i zbog toga plaćamo veliku cenu. Sve je više razvojnih poremećaja u većini država u okruženju: disleksije, disgrafije, diskalkulije i raznih smetnji koje onemogućavaju decu u normalnom učenju i postizanju rezultata u skladu sa svojim genetskim potencijalom. Puno tih problema bi se sprečilo kada bismo se normalno ponašali prema deci, tj. kao naši roditelji prema nama. Ne znam odakle toliki strah da će se dete povrediti u igri!? Previše brinemo, štitimo decu, udovoljavamo njihovim zahtevima, pa ih na taj način, biološki oštećujemo. Mi roditelji smo najveći krivci za sve ovo što se događa našoj deci, pa sam i deo Programa nazvao IQ deteta – briga roditelja, što ne znači brigu da im se nešto ne dogodi nego brigu oko omogućavanja stimulativnog razvoja.

Šta mislite o sve više prisutnim kompjuterima, u pojedinim kućama ima po 2 – 3 računara, a pojedina deca već od prvog razreda imaju mobilne telefone koji im uglavnom služe za video igrice?

Naravno to može da bude problem, jer sve više dece je na fejsbuku, po nekoliko sati dnevno provode gledajući u ekran. Svakako je potrebno koristiti nove tehnologije, ali niko, bar što se tiče dece u razvoju, nije odredio koliko je to minuta ili sati dnevno. Dete koje puno sedi ne razvija važne delove mozga, posebno ako redovno, tj. svaki dan gleda TV/monitor svog računara ili nekoliko sati u video igrice. Ali, opet, ne možemo potpuno ignorisati nove tehnologije. Danas se sve događa prilično brzo, nova otkrića su svakodnevna, revolucionarna otkrića nisu više vest u medijima jer ih doživljamo iz meseca u mesec. Brzina svega što se danas događa bila bi potpuno neshvatljiva ljudima da je o tome neko pričao pre 20 ili više godina. Ko zna kakav će svet biti za 10 ili 20 godina. Moramo shvatiti da neka od najtraženijih zanimanja nisu ni postojala pre 10 godina! Upravo zato su važne nove tehnologije, ali trebamo biti oprezni, posebno kada dodje vreme za letnji raspust i dete nema školske obaveze, pa se prepušta gledanju TV-a, igranju video igrica, dopisivanju preko fejsbuka. Ako shvatimo da su ta dva meseca preko leta odlična prilika da dete provede što više u igri i prirodnim aktivnostima, a ne da gleda u svoj kompjuter po 3-4 sata dnevno, onda možemo puno da pomognemo svom detetu.

Roditelji možda ne znaju koliki je značaj jednostavne dečje igre, kakva je bila uobičajena do pre 10-20 godina: trčanje, skakanje, preskakanje, provlačenje, penjanje… To je jako važno, jer je osnovna karakteristika ljudi uspravan hod, koji nas je evolutivno razvijao, posebno naš mozak koji je zapravo organ za preživljavanje. Svi delovi mozga su na taj način usklađeni, povezani i sinhronizovano rade. Ali ako dete puno vremena provodi u ležećem ili sedećem položaju sigurno otvara vrata za kasniju pojavu kognitivnih ispada.

Da li postoji poseban program za rad sa darovitom decom?

Ozbiljna istraživanja su pokazala da učitelji u čak 30 odsto slučajeva ne prepoznaju darovito dete!? Jedan od najvažnijih razloga jeste što dete uči i radi u školi po zastarelom sistemu – gde se favorizuje repetitivno (ponavljajuće) učenje i reproduktivno znanje, a tu se teško iskazuju sposobnosti darovite dece. Poznato je da u opštoj populaciji ima dva odsto potencijalno darovitih mališana (IQ veći od 148). Ali, nažalost, realno ih ima svega 0,3 odsto. Upravo zbog neadekvatnih programa i načina učenja, umesto da ima 20 darovitih mališana na 1.000 stanovnika, ima ih samo troje. Tako da, uprkos poraznim činjenicama da se na 1.000 stanovnika «izgubi» 17-oro darovite dece u toku školovanja (uglavnom vrtić i osnovna škola), ali i da smo na međunarodnim testovima znanja među poslednjima u Evropi (po upotrebnom, funkcionalnom znanju) – mi još ne menjamo strategiju načina učenja i ne povećavamo funkcionalno znanje pojedinca, a time i čitave nacije. Čim budemo imali širu primenu ovog, ili nekog drugog programa – koji povećava funkcionalno znanje, imaćemo više darovite dece. A onda je, naravno, na državnim institucijama da omoguće poseban rad sa njima, kako bi se razvijali njihovi potencijali.

Preko Saveza učitelja Srbije, pokrenuli smo inicijativu za formiranje Odseka za darovite – Nikola Tesla centar (NTC), što je i urađeno maja 2009. godine u Beogradu. Oni će se baviti darovitom decom, tako što će organizovati edukaciju za učitelje, potom kampove i razne druge aktivnosti za darovitu decu.

Do sada smo govorili o tome šta ne treba činiti. Ali, šta treba činiti da bi deca dostigla maksimalne biološke potencijale?

Zavisi od uzrasta. Za mlađi predškolski uzrast treba organizovati vreme tako da su deca što više u prirodi, u igrama loptom, vijačom, lastišem. Potrebno je što više igara sa rotacijom oko svoje ose, vežbe ravnoteže, trčanje, preskakanje, provlačenje. Deca veoma rano pokazuju sposobnost prepoznavanja složenih apstraktnih simbola (marke automobila, zastave zemalja…), ali tu sposobnost treba dalje razvijati kroz igre memorije, slagalice (pazl) i slično.

Postoje li seminari za roditelje?

Nažalost, vremena za takve seminare je malo, pa ih održavamo samo jednom mesečno – u Beogradu ili Novom Sadu. Za dodatne informacije se obratiti na info@ntcucenje.com

Koliko vremena bi, po Vašem mišljenju, deca smela da budu ispred televizora i kompjutera?

Moj savet je da do sedme godine dete gleda edukativne emisije na televiziji i crtane filmove – jedan do dva sata najviše, a da na kompjuteru provodi oko pola sata do sat vremena dnevno. Ali, i to je mnogo ako dete u ostatku dana nema kompenzatornih aktivnosti o kojima predajemo na seminarima – motoričke i grafomotoričke vežbe, razvoj asocijativnog razmišljanja.

Na šta roditelji treba da obrate pažnju?

Program stavlja u centar odgovornosti roditelja, jer je njegova uloga ključna i svakodnevna. Mnogi roditelji, ne znajući, dozvoljavanjem pojedinih aktivnosti onemogućavaju pravilan razvoj svoje dece. Preterano gledanje televizije, igranje video igrica, nedostatak grafomotoričkih aktivnosti, fizička neaktivnost – oštećuju i smanjuju razvoj pojedinih bioloških potencijala. Činjenica je da je ovaj period, koji predstavlja osnovu od koje će zavisiti budući razvoj intelektualnih sposobnosti svakog deteta, još uvek slabo istraženo područje. Roditelji nehotice rade pogrešne stvari, ne znajući kako da na optimalan način stimulišu dečji razvoj. Često sam imao priliku da slušam roditelje koji su, u želji da zaštite dete, branili skakanje po krevetu, okretanje u krug, kupovali patike sa «čičkom» da se dete ne opterećuje vezivanjem pertli – i tako sprečavali neke izuzetno korisne aktivnosti.

Zašto su potrebne promene?

Po novim istraživanjima, poremećaji u učenju, koji se javljaju već u drugom i trećem razredu osnovne škole, nastaju usled nedostatka pojedinih aktivnosti u najranijem detinjstvu. Obično su u pitanju zaboravljene igre – kao što su skakanje, rotacija, a kasnije klikeri, lastiš, žmurke itd. Upravo te aktivnosti podstiču stvaranje sinapsi, a živimo u vremenu kada su deca najvećim delom statična, ispred televizora i kompjutera. Potrebno je preneti naučna saznanja roditeljima, vaspitačima i učiteljima, jer u međuvremenu odrastaju generacije kojima je potrebna dragocena pomoć u razvoju.

Šta, u najkraćim crtama, sadrži Program “NTC sistem učenja”?

Mnogo je toga u Programu, pa je lakše objasniti kako se on sprovodi. Sastoji se od tri faze:

  • Dodatna stimulacija razvoja sinapsi (vežbe za motoriku, finu motoriku i dinamičku akomodaciju oka, rotaciju i ravnotežu).
  • Stimulacija razvoja asocijativnog razmišljanja: Nivo 1. apstrahovanje, vizuelizacija. Nivo 2. misaona klasifikacija i serijacija. Nivo 3. asocijacije, muzika.
  • Stimulacija razvoja funkcionalnog razmišljanja: 1. Zagonetne priče. 2. Zagonetna pitanja, konvergentno razmišljanje. 3. Sastavljanje pitanja, divergentno razmišljanje.

Šta biste promenili u našem obrazovnom sistemu, posebno u vrtićima?

Ne bih mnogo menjao, samo moramo dodati elemente koji dokazano utiču na razvoj mozga, koji su u skladu sa fiziologijom, tako da je Program NTC samo dodatak redovnom programu.

Koliki je, po Vašem iskustvu, uticaj roditelja na razvoj detetovog IQ-a, a koliki je uticaj okoline, društva i institucija?

Podjednako je važan, ali roditelji su ti koji donose prve odluke. Kasnije se gubi uticaj roditelja, a preuzimaju ga društvo i institucije. Svi imaju svoj deo posla, tj. svi su važni.

Deo Programa je i razvoj sposobnosti zaključivanja, analize, razvoj funkcionalnog znanja, što je deci zapravo najlepši, a učiteljima i vaspitačima najteži deo Programa. Zbog čega?

Taj deo Programa je zapravo proces koji iziskuje paralelno procesuiranje, tj. obrada dve stvari istovremeno, pa još u asocijacijama. Na primer, šta je zajendičko morskoj sipi i Šekspiru? To je dosta teško pitanje, pa olakšavam prisutnima na seminaru tako što ih pitam šta je zajedničko za morsku sipu i guščije pero? Onda svi kažu – mastilo. Ja sam samo malo udaljio asocijaciju od guščijeg pera, tj. spomenuo sam Šekspira, i dobio pitanje na koje mali broj ljudi može odgovoriti. Rešavanje pitanja je stimulativno za decu, ali je problem u tome ko će sastaviti toliko pitanja, jer deca stalno traže nova pitanja. Učiteljima i vaspitačima je ponekad teško da svakodnevno smisle nova i nova pitanja i samim tim ovaj deo Programa je najzahtevniji.

Činjenica je da su roditelji previše zaštitnički nastrojeni i samim tim blokiraju biološki razvoj deteta. Kako se prilagoditi današnjici i podsticati razvijanje veština i sposobnosti kod dece?

Ne znam odakle ta pojava da se deca toliko štite, tj. previše zaštićuju. Moramo menjati svest roditelja o tome šta je zapravo zaštita deteta, pa čak i uz objašnjenje da to može oštetiti razvoj deteta. To će bolje objasniti psiholozi.

Napomenuli ste na jednom predavanju da je bitna neurofiziologija učenja, a tu je posebno važno objasniti roditeljima i učiteljima da reproduktivno učenje nije fiziološko, te da većina dece ne može tako učiti. Možete li malo to pojasniti i kako izbeći zamke reproduktivnog učenje u korist prirodnog načina učenja?

To je relativno lako razumeti ako znamo da fiziološki mozak ne radi po sistemu reprodukcije, nego po sistemu asocijacije. To objašnjavam čitavim nizom argumenata, a često se moram poigrati sa učesnicima predavanja da bi shvatili kako mozak zapravo radi. Jedini problem je što većina ljudi u obrazovanju misli da je to idealan način učenja, a ja objašnjavam da je reproduktivno učenje samo početak, tj. dobro je da dete dobije informaciju o nečemu, da shvati lekciju, ali onda se mora prebaciti na viši nivo obrade informaicija.

Roditelji su često skloni da pribegnu lakšim rešenjima i puštaju decu da gledaju TV i igraju kompjuter i po nekoliko sati dnevno. Kako to utiče na razvoj IQ-a deteta?

Dobri su i TV i kompjuteri, posebno edukativni programi ili neke igrice. Ali pitanje je gde je granica – pola sata dnevno ili pet sati dnevno? To još niko nije odredio, ali jasno je da puno vremena provedenog pred ekranom negativno utiče na razvoj nekih važnih struktura u mozgu.

Kako prepoznati darovitu decu i šta je bitno u radu sa njima?

To su deca koja misle u asocijacijama i njihov mozak radi brzo, ali nažalost takav način razmišljanja i rada često ne postoji u školama. Forsiranjem takve dece u reproduktivno učenje puno gubimo, jer neka od njih nikad neće moći pokazati svoje sposobnosti, a time gubimo svi.

Čini se da je u zadnje vreme zabeležen značajan porast dece sa poteškoćama u razvoju. Da li je u pitanju samo sofisticiranija tehnika dijagnostike ili savremeni život i odgajanje dece podstiču razvojne smetnje? Kako uticati na to?

I jedno i drugo je u pitanju – bolja dijagnostika, ali i današnji način života utiču na pojavu razvojnih smetnji. Jedini način da utičemo i pomognemo jeste edukacija roditelja koji često iz najbolje namere prave greške i usporavaju razvoj svog deteta ili ga čak oštećuju. Roditelji naprave puno nesvesnih grešaka do treće, četvrte godine, a jedna od njih je npr. da zabrane detetu da se vrti oko sebe, a danas znamo da rotacija pomaže u razvoju neuronskih puteva. Zato sam i ceo Program nazvao IQ deteta – briga roditelja.

Kako razvijati dečje potencijale u periodu života do sedme godine?

Značenje dečije igre je ogromno, a roditelji to zaboravljaju, pa neki misle da je igra to kada dete sedi svaki dan, tri ili više sati kod kompjutera ili televizije. Prava igra je ona u kojoj dete razmišlja, kreće se, komunicira sa drugom decom…

Inteligencija ne zavisi samo od genetskog potencijala, već prvenstveno od broja neuronskih veza koje se formiraju u ranom detinjstvu. Zašto je upravo taj formativni period najintenzivniji i najbrži što se tiče neuronskih veza?

Genetski gledano,  ljudi imaju najveću energiju na raspolaganju od druge do pete/šeste godine, upravo zato što je razvoj mozga najveći u tom periodu života. Ako se gleda biološki, mozak je organ za preživljavanje, a njegov posao je da do četvrte, pete godine napravi sve što je potrebno da se adapritra na život u okruženju u kojem se nalazi. Naravno, razvoj postoji i kasnije, ali je najvažniji period završen do pete godine. Druga važna stvar je da shvatimo analogiju vezanu za nervni sistem. Živa bića koja se ne kreću, nemaju nervne ćelije, dok bića koja se kreću, imaju. A najsloženiji nervni  sistem imaju ljudi i delfini. Tom analogijom, mi smo živa bića stvorena za kretanje ili još preciznije, mi smo formirani uspravnim hodom. Ako je to trajalo milionima godina, jasno je da hodanje, odnosno kretanje predstavlja važan faktor razvoja ukupnih sposobnosti. Dete mora kretati, što je važan preduslov za ukupni razvoj bioloških sposobnosti, a to je najizraženije u prvim godinama života.

Na najčešće postavljena pitanja odgovaraće naš stručni tim. Pitanja će biti objavljena u sekciji Blog.

POPULARNO MEĐU RODITELJIMA

PIŠITE NAM