Cart

Posledice života u virtuelnom svetu

Pretplaćeni na poštu
Facebook
Google+
http://www.ntcucenje.com/posledice-zivota-u-virtuelnom-svetu
Twitter

Kako pomoći deci

Učitelji primećuju i godinama upozoravaju da je svaka nova generacija dece motorički malo slabija u odnosu na prethodnu. Kakva ih budućnost očekuje ako znamo da motorički razvoj utiče i na kognitivni razvoj? NTC program stavlja na prvo mesto pokret i to moraju da budu kompleksni pokreti (rotacija, ravnoteža, fina motorika, dinamička akomodacija oka, trčanje, skakanje…) u kombinaciji sa misaonim procesima (misaone klasifikacije, serijacije i asocijacije). Na taj način, i direktno i indirektno, utiče se na razvoj detetovih kognitivnih sposobnosti.

Već nekoliko godina organizujemo NTC kampove, vodimo gradsku decu u prirodu. Roditelji nam sve češće govore da se danas deca boje da idu sama napolje, ispred zgrade ili kuće. Ranije su se deca bojala strašnih scena na TV-u, a rado i bez straha sate provodila napolju. Naša deca danas radije biraju TV, računar, tablet ili pametne telefone koji nude mnoštvo strašnih i agresivnih sadržaja. To našu decu ne plaši, niti zabrinjava veliki broj roditelja. To znači da decu moramo vratiti tamo gde pripadaju, u prirodu. I kada konačno dođu u netaknutu prirodu, kada prvi put čuju žuborenje potoka, huk reke, okliznu se na vlažnu mahovinu, prvi put saznaju šta je kopriva, gotovo uvek se desi da prvi ili drugi dan imaju strah. Redovno su tu pitanja o zmijama, o vukovima, o medvedima, o orlovima… A mi ih učimo o svim tim životinjama i mnogim drugim stvarima kroz različite aktivnosti; u šetnji, u noćnom posmatranju zvezda, na poligonima, pa i u učionici ali na drugačiji način nego u školi.

Deci je lakše da uče usput, pa na pitanje: „Vijugavi voz mi jako liči na jednu životinju! Odgovori na koju?“, pronalaze da je odgovor sakriven u pitanju (zmija). Zatim postavimo i zagonetno pitanje: „U kakvoj su vezi anakonda i broj 60?“ Dobijemo desetine ideja, na primer „Anakonda živi 60 godina“. Odgovaramo da je to divna ideja, ali da anakonda živi 10 godina. Ideje se ređaju bez straha da će pogrešiti (anakonda pojede plen od 60 kilograma, vidi 60 metara u daljinu, spava 60 minuta dnevno…). Svaku ideju pohvalimo, kratko analiziramo, dok ne dodjemo do odgovora da je mala anakonda dugačka 60 centimetara. Na taj način deca usput nauče mnogo toga o zmijama. Cilj ovakvog pristupa jeste da deca nauče nešto novo, ali primarno da nauče da misle, da daju svoje ideje, da slušaju druge, da povezuju. Ili ih pitamo: „Šta je to, ostavlja vidljiv trag na zemlji, a ne vidimo kad hoda?“ Posle nekoliko pokušaja (vetar, senka, puž, mrav…) dolazimo do odgovora – krtica. Takav način učenja liči na igru i deca ga prihvataju. Kasnije u šetnji tražimo neki krtičnjak ili nešto što smo naučili pomoću zagonetnih pitanja, pa tako prepešačimo i do tri ili četiri kilometra dnevno.

Ako i postoji neki strah od šume, kratko traje jer deca brzo shvate da su bezbedna, da je šuma lepa i da dokle god se pravilno ponašaju prostora za strah nema. Obično prvi dan gledaju insekte, fotografišu skakavce, a ako vide žabu to je opšte veselje. Trče, raduju se, a oni hrabriji uzmu neku granu pa usmeravaju žabino kretanje prema vodi. Tek kad se oslobode tog straha, mogu da osete čari prirode, strme padine, razgranate krošnje sa čijih visokih grana se pružaju novi vidici… Bude i poneka ogrebotina, ali njih sa ponosom pokazuju.

Deci je potreban kontakt sa prirodom, jer pozitivno utiče na celokupni razvoj. Nažalost, realnost je drugačija i pokazuje da deca sve više vremena provode u virtuelnom svetu. Tamo dožive avanturu, strah, zadovoljstvo, iščekivanje, reše problem i budu preplavljena hormonima dobrog raspoloženja. Stalno prelaze na novi nivo, ne shvatujući da tome nema kraja. A svet koji je izvan toga, svet koji prolazi, možda i ne primećuju. Često se roditelji žale da deca čak i na moru traže da igraju video igrice, a ako im roditelji ne dozvole kažu da im se ne ide na plažu, jer ih navodno boli glava, pa ostaju u sobi u svom virtuelnom svetu. Poslednjih godina istraživanja pokazuju da takva deca imaju smanjene kognitivne sposobnosti. Ako se preskoči kritičan period u okviru kog dete treba da stekne određenu sposobnost ili da savlada određenu veštinu, mnogi naporu uloženi kasnije postaju uzaludni. Jasno je da je posao deteta je da trči, da skače, da bude što više na igralištu, u šumi, u parku, ali i da se isprlja, da padne, da pokisne, premoreno uveče da legne u krevet. Podjednako je važno da bude u kontaktu sa drugom decom, sa decom sa kojom se slaže i sa decom sa kojom se ne slaže, sa odraslima, sa sobom (kroz aktivnosti u kojima svojom voljom usmerava pažnju), i da kroz ove situacije razvija svoje motoričke, emocionalne i socijalne veštine. Kada će naučiti da izgrade odnos sa drugima, da komuniciraju, da postanu pažljivi i obzirni, da sagledaju tuđa stanovišta, da se nose sa svojim reakcijama i da ih kontrolišu? I kada dete spremiti za život ako ne sada?

Utiske mame čije je dete bilo na NTC kampu možete pročitati ovde.

NTC kamp na Durmitoru, 2017.

 

Autori teksta: Ranko Rajović, Anica Jezdić

Pretplaćeni na poštu
Facebook
Google+
http://www.ntcucenje.com/posledice-zivota-u-virtuelnom-svetu
Twitter

Ostavite komentar

POPULARNO MEĐU RODITELJIMA

PIŠITE NAM