Cart

Slušajte dete pažljivo

Pretplaćeni na poštu
Facebook
Google+
http://www.ntcucenje.com/slusajte-dete-pazljivo
Twitter

Komunikacija na svakom koraku

Kada je beba mala, prvih meseci jedini način da stupi u kontakt sa svetom jeste plač. Beba komunicira. Plač je znak za glad, za preteranu toplotu ili hladnoću, za nezgodno namešteno ćebe ispod tela, kao i bol, ali i da je vreme za nove pelene ili spavanje. Jednom rečju, plakanjem dete obaveštava okolinu da je u pitanju neka neprijatnost. U većini porodica je tokom prvih godinu dana uglavnom na majci da primi, raspozna i tumači ove znake, ali i na njih adekvatno odgovori.

Kada se govori o prvom kontaktu deteta i roditelja, neizbežno je pomenuti pojam afektivnog vezivanja (eng. attachment) što, u najkraćem, predstavlja traženje i održavanje blizine sa drugom jedinkom. Psiholozi podsećaju da je osetljivost majke jedan od najvažnijih faktora za razvoj afektivne vezanosti. To upravo znači da ukoliko su majke dostupnije, osetljivije tokom komunikacije sa detetom i manje ometaju samostalno ponašanje deteta, ono će pre biti sigurno vezano. Usmerenost roditelja na um deteta je takođe važna, a to znači da se na dete gleda kao na misleće biće koje ima sopstvena mentalna stanja, a ne samo stvorenje čije potrebe treba zadovoljiti. Dakle, ako je roditelj u stanju da prepozna potrebe i inicijative sopstvenog deteta, vidi svet iz perspektive deteta i pravilno tumači njegove signale kao i da pruži utehu i sigurnost kada dete to traži, kod deteta će se razviti siguran obrazac vezanosti. Ovo je važno jer predstavlja temelj na kome dete dalje izgrađuje pozitivnu sliku o sebi i svetu i formira zdrave odnose sa drugima.

Reči kao znakovi

Poznato je da „najljudskija“ moždana funkcija jeste govor. Prvih tri do pet godina života, detetov mozak se najbrže razvija, što u kontekstu govora i komunikacije sa spoljnim svetom znači da se u čeonoj zoni veoma brzo formira mnoštvo sinapsi među nervnim ćelijama. U tom delu mozga se nalaze zone za stvaranje sopstvenog govora (reprodukciju) i za njegovo razumevanje. Komuniciranje beba se ipak u početku svodi na različite reakcije na draži iz spoljašnjosti. Beba sa 2-3 meseca počinje da reaguje na tzv. socijalne draži: na pojavu poznatog lica ili glasa se osmehuje, a potom proširuje repertoar na gukanje, širenje ruku itd. Sa oko godinu dana dete pokazuje na stvari oko sebe čekajući reakciju (roditelja), a isti je slučaj i kod stvaranja prvih zvukova. Broj prvih zvukova i ranih reči zavisi od toga postoji li pozitivna reakcija okoline u vidu ohrabrenja ili ne. Za detetetovu kasniju komunikaciju je od ogromnog značaja to što u početku odrasli samo tumače njihove pravilno i nepravilno izgovorene reči, pa i pseudoreči (koje nemaju nikakvo objektivno značenje). Roditelji su oni koji daju smisao svemu izgovorenom od strane deteta i pomažu da razvoj govora teče svojim tokom. Evo jednog primera: dete u ovom uzrastu izgovara „ma“ umesto mama, maca, malo. Jedine osobe koje mogu da pomognu detetu da ukaže na ono što zapravo želi jesu roditelji koji usmeravaju pažnju, tumače i dopunjavaju ovakve skupove glasova. Većina dece progovori oko druge godine, ali nakon što navrši drugu godinu, dečak ili devojčica doživljava nagli porast sposobnosti razumevanja, ali i upotrebe govora: rečnik i teme se rapidno proširuju, usvajaju se mnoga pravila komunikacije. Kako deca postaju starija, izgovaraju sve više novih reči a kasnije sklapaju rečenice i učestvuju u dijalogu. Uklapaju kraće rečenice koje su mogla da čuju u interakciji sa odraslima i tako uče da formiraju dužu misao ili pričaju priče. To se ne uči svesno i sa namerom, nego jedino kroz komunikaciju.

Znakovi bez reči

Sve pomenuto se tiče verbalnog komuniciranja i sigurno znate da to nije sve. Ogroman dijapazon znakova koje vam dete svakodnevno šalje neverbalnog je porekla. Pogled deteta, način na koji se kreće ili stoji, ritam disanja, pokreti usana, nosa i obrva…Sve to su potencijalni znaci. Dete nešto poručuje. Starija deca mogu da prenaglašavaju neke od ovih znakova i koriste ih sa namerom da dobiju odgovor od vas. Nasuprot tome, dok je dete mlađe, nije sposobno da upravlja ovim znacima, tj. da unapred razmišlja o njima i o tome kako deluju na spoljni svet. Recimo, to se dešava kada vaše dete zna kakav pogled ili ekspresiju lica treba da vam uputi da bi nešto dobilo ili ostvarilo. Takođe, ako dete sedi pognute glave jer je unapred smislilo da vam opiše da je tužno ili ljuto, uglavnom će „vrebati“ kada ćete ga pogledati i sažaliti se. I tada komunicira sa vama, i to veoma intenzivno iako ne izgovara nijednu jedinu reč.

NTC program i komunikacija

U NTC programu se susrećemo sa najrazličitijom decom i stalo nam je da sa svakim ostvarimo dobar kontakt. Nije uvek sa svima njima jednako lako komunicirati. Poznato je da su neka deca otvorenija za razgovor, razmenu i poznanstva, neka su deca naklonjena individualnom radu pri čemu razmenjuju vrlo malo komentara, a takođe neka od njih imaju manjih ili većih poteškoća da iskomuniciraju ono što žele. Upravo nekoliko narednih primera iz prakse slikovito prikazuju složenost i tok komunikacije ali i potencijalne poteškoće:

  • Ovaj dečak je vrlo malo pričao. Na prvi utisak bi se reklo da je stidljiv, ali posle nekog vremena se moglo primetiti da uvek sedi sam, prati i popunjava zadatke samostalno i uspešno, ali retko dolazi u kontakt sa drugom decom ili se javlja da ispriča priču. Teško se dopiralo do njega.
  • Devojčica iz jedne grupe voli da priča o događajima u vrtiću i kod kuće, ali nakon nekog vremena postalo je jasno da ne razume verbalne igre koje su česte na radionicama. Tada obično drži širok osmeh na licu, a ponekad crta sa strane ili radi nešto drugo.
  • Činilo se da taj dečak ima neki strah, kočnicu…, a bio je odličan. Pogled mu je uvek bio pun razumevanja, ali se nikad nije javljao da bilo šta kaže. Jednom je pokušao da ispriča nešto, ali je brzo zamucao i odustao od toga.

Verovatno postoji mnoštvo priča sličnog sadržaja, bilo da se radi o vašoj deci ili su to priče koje razmenjujete sa drugim roditeljima, učiteljima, nastavnicima. Ovi primeri govore o tome koliko je komunikacija prisutna u svakom trenutku i koliko je važno biti osetljiv na sve znakove koje dete šalje, kako sa namerom, tako i bez nje. Svakako, u redu je biti u dilemi i u redu je zapitati se. Važno je samo ne zanemarivati ono što dete šalje kao poruku i uvek dati sve od sebe da se ona protumači ili još bolje, sa detetom prodiskutuje ukoliko je moguće.

Suština NTC programa, pored razvoja veština različitih grupa i nivoa kompleksnosti, jeste pružanje prilika detetu da učini prve korake u razvoju samopouzdanja, prepoznavanju i ostvarivanju sebe. Kroz NTC se ostavlja mogućnost da svako dete iskaže svoj lični doživljaj, ideju ili misao i podržava se međusobna razmena predloga i komentara. Pored toga, realizacijom grupnih igara, takmičenja ili jednostavnim pričanjem nelogičnih priča ohrabruju se sva deca, a pogotovo ona koja imaju najviše barijera i poteškoća u komunikaciji. Dok timski rade na formulisanju rešenja, ali i novih igara, dok slušaju jedni druge i vežbaju javni nastup, neprestano unapređuju svoje veštine koje su im potrebne za život sa drugima. Tokom svih tih aktivnosti deca dobijaju šansu za razvoj njihovog bića u celini: motorike, rezonovanja i pamćenja, ali i emocionalnog i socijalnog aspekta. Prilika da se oproba u najrazličitijim aktivnostima i stalno bude na neki način aktivno, ali i podeli sa drugima doživljaj ili svoju ideju, ostavlja detetu prostora da uči kako da ostvari kontakt sa svetom oko sebe. U svemu tome su potrebni odrasli koji će dete podržati i osvetliti mu put ka zdravoj komunikaciji.

Piše: Tamara Kostić

Literatura:
Meins, E. , Fernyhough, C. , Fradley, E. , & Tuckey, M. (2001). Rethinking maternal sensitivity: Mothers’ comments on infants’ mental processes predict security of attachment at 12 months. Journal of Child Psychology and Psychiatry, 42, 637–648
Miller, G.A. (1981). Language and Speech, Freeman & Co Ltd
Weinfield, N. S., Sroufe, L. A., Egeland, B., & Carlson, E. A. (1999). The nature of individual differences in infant–caregiver attachment. In J. Cassidy & P. R. Shaver (Eds.), Handbook of attachment: Theory, research, and clinical applications (pp. 68-88). New York: Guilford Press.
Pretplaćeni na poštu
Facebook
Google+
http://www.ntcucenje.com/slusajte-dete-pazljivo
Twitter

Ostavite komentar

POPULARNO MEĐU RODITELJIMA

PIŠITE NAM